Psi lutalice u Beogradu ograničavaju reprezentativni deo grada od običnih stambenih četvrti. Ovde, u uličicama i sokacima sa kućicama koje često liče na seoske, a soliteri se naziru samo negde na horizontu, ti psi u manjim čoporima rasuto lutaju asfaltom. Pokunjenih glava, kao da žele da budu neupadljivi, vuku se od smeća do smeća ili sede oko pocepanih plastičnih kesa iz kojih ispada đubre. I zaista izgledaju kao da ih ima svuda a opet na neki skriven način, tako da se retko i doživljavaju kao živa bića. Pre pripadaju beogradskim pejzažima, zajedno sa kioscima, posivelim fasadama, ćiriličnim natpisima, tramvajima koji se klackaju ili fast-fudovima, kraj kojih tih pasa za veliko čudo nikad i nema.